Ne mozhe se opisati ta druga dimenzija zhivota i postojanja u gradu koji je toliko ogroman i toliko drugachiji od svega shto sam ikada iskusio i shto bih mogao zamisliti, da sam pokushao. Mislim da bi grad bio fantastichan za zhivot, stvarno je prepun svega i svachega. Ljudi su lepi, atmosfera je prilichno zhiva, na momente sam se osecjao kao kod kucje.
Njujork. Tajms skver.
Sumirano: Milion ljudi ugurano u metalne obore u sredini ulice. 9 sati chekanja.
Pravila igre su jednostavna:
- Morash docji na trg ranije. Mnogo ranije. Tipa 3 popodne.
- Kad jednom udjesh u tor (kad god to bilo jer josh milion, ali buvalno milion ljudi oko tebe pokushava da uradi to isto), dakle kada jednom udjesh u tor, mozhesh da izadjesh ali se vishe ne mozhesh vratiti.
Udjesh u tor u tri popodne i bolje da si se unapred najeo, ispishao i po zhelji i potrebi otrovao izborom otrova, jer ti pomeranja nema narednih 9 sati. Jedina rech koja mi pada na pamet je "nehumano".
Nikako nisam mogao da se otmem razmishljanju kako cje ostalih devetsto devedes devet hiljada devetsto devedes devet turista "photoshopirati" celu prichu da bi krajnji rezultat bio:
"Vau, dochekao si Novu Godinu na Tajms Skveru!"
Chak imash i ekstra sliku na Internetu uz neobavezno-uobrazheni komentar: "Bilo je taaako do jaaajaaa !"
Ruku na srce, ja sam imao svoj momenat koji me vanzemaljizovao od ostatka prisutne mase.
U jednom momentu, pred kraj tih 9 sati neverice, rekoh Adrianu: "Voleo bih da chujem 'Firework'".
Pozheleo sam, kao i proshle godine u Torontu, da u proslavi Nove chujem tu pesmu.
Do tog momenta nisam razmishljao ni o kakvim zheljama vecj sam proslavljao sve shto mi je zhivot do sada pruzhio i shto sam dozhiveo. Chudnim putevima sam ishao u zhivotu i josh chudnijim se krecjem ovih proteklih 5 godina, vishe sam nego zadovoljan svim do sada uchinjenim, postignutim i dozhivljenim, tako da mi zaista nikakve zhelje nisu ni padale na pamet. U celoj kulminaciji transformacije moje lichnosti u ovih proteklih par godina, zbira svih mojih mana i vrlina, kroz glavu su mi prolazila dva dalja generalna pravca kretanja:
- da se predam svetu u koji ne verujem, zhivotu kojeg se plashim i koji me ni malo ne zanima
- da poverujem da je mogucje sve shto zamislim, sve chemu se nadam i ma kako nesavrshen bio, da ipak mogu uraditi sve - dok verujem u to.
Posle vishesatnog nadasve strpljivog chekanja, dodje konachno 11:15 (zacrtani tajmer), palim spravu, masa je i dalje oko mene generalno zbunjena celom "manifestacijom", tu i tamo pokrenuta povremenim muzichkim ritmovima i impulsima. Samo shto sam se sredio, kada je pochelo najintenzivnije ikada patriotsko iskushenje koje sam dozhiveo: Morao sam da gledam i slusham americhki audio/video pozdrav svojoj armiji.
Brate...
We need more Overlords. You need to construct additional pylons. Supply depots required.
Nizale su se pesme za redom: marines, navy, kurac palac, tatatatira... Dozhiveo sam pravu, iskonsku, najistinskiju americhku propagandu svojim rodjenim ochima i ushima. Oko sebe sam gledao hipnotisanu belosvetsku masu totalno izbezumljenu, ali ne u divljem i zhivom muzichko-ritmichkom smislu, ne, vecj praznu masu koja je tu doshla samo po svoju fotografiju sa Tajms Skvera za na inter-Net. Evo vecj deset puta kucam i brishem, pokushavam da napishem, opishem, docharam shta se u meni deshavalo u tom momentu, ali zalud. Ko razume, shvaticje.
Eventually, everything comes to an end. Izdrzhah to sranje, ponosan na sebe.
Kao nagradu za taj trud, a verujem i za sav ostali trud koji sam fizichki, psihichki, emotivno, multi-dimenzionalno dohiveo i prezhiveo, Bog mi je poslao "Fireworks".
Naravno da sam skakao. Naravno da sam vrishtao i dozhivljavao fleshbek kontinuuma koji traje 34 godine, minus ono vreme kad nisam pravio sranja jer sam bio bash mali pa nisam mogao da do'vatim. Naravno da sam bio jedini koji je skakao i vrishtao.
Niko drugi oko mene nije.
"Ti si lud", reche mi Dejvid zbunjeno-ukocheni azijat-severnoamerikanac.
Naravno da sam lud. Shta drugo.
Srecjna Vam Svima Nova Godina 2012, vatrometi moji !
.
