...A i zashto bi ?

Sve je postalo tako kratkotrajno i povrshno.
Kao da se neka nervoza uvukla u sve nas i neda nam da zastanemo, da se zamilslimo.

Fejsbuk - toliko plitak, toliko povrshan i trenutan. Kao moderna pop muzika.
Kao shto ta "shtancovana" muzika traje jedno leto, pa chak i kracje, tako i "what's on my mind" traje dan, dva. U redu, kad pomislim, nishta nam i ne stoji na umu duzhe od par minuta, ali shta ako zhelim da ostavim iza sebe neki trag, ako zhelim neshto meni drago i bitno da podelim sa stotinama svojih prijatelja koje u zhivotu nisam sreo ? Shta onda ? Nishta.

Koga briga za tragove, odmah idemo dalje. Nishta vishe ne traje, nishta se ne pamti. Ko cje sve da popamti, kad toliko toga ima. A i zashto bi ? Sve je tu, nema potrebe da pamtimo, samo treba da nadjemo na netu.

Ako ti je bash stalo, a ti pishi blog. Ko ti brani, to cje da ostane upamcjeno. Ali ko cje da se bavi time, ko cje da se seti da ode na blog i da chita,  pa josh da o tome i razmishlja.

Niko vishe ne misli, a i zashto bi ? Vishe ne mozgamo, sad guglamo.

Vishe ne gledamo gde smo, ne znamo kuda idemo, niti kako da se vratimo - a i zashto bi ? Imamo GPS-ove. Shto bi pamtili zgrade, drvorede, znake, klupe, parkove i fasade, shta cje nam to u zhivotu. To ionako nije bitno. Vazhno je da stignemo tamo gde smo krenuli. A gde smo to krenuli ? Pojma nemam, rek'o mi gugl da dodjem ovde. To je ta adresa, GPS ne lazhe.

U shta se mi to pretvaramo ?

Ne znam kad sam poslednji put knjigu prochitao. Imam ih, nije da nemam. I dobre su. Ali ko cje da sedne i da chita ?! Ne znam da li imam zhivaca za to. Izjeo me internet, zarobio me kompjuter. Jedini vid otpora koji sam uspeo da pruzhim u toku leta su bili bajs i fudbal. Uspeh da se otrgnem iz elektronskih okova i da istrchim na sunce, da trchim dok se sav ne iscedim i dok ne pochnu stopala da mi bride. (*)

Secjam se koliko sam chitao knjige nekada, gutao sam ih jednu za drugom, a sada ? Sada samo gledam u ekrane. Koga da krivim sem sebe ? Nazhalost, oduvek sam bio chovek vezan za tehnologiju ali isto tako sam uvek bio vezan i za muziku, knjige, shetnje, bajs, prirodu, izvidjache, aikido, planinare...

To shto su se tehnologije razvile i shto se drushtvo menja ne znachi da ja treba da budem ponesem time, ne znachi da treba da idem linijom manjeg otpora.

Samo treba da ukljuchim mozak, iskljuchim GPS i monitor i uzmem knjigu i pochnem da chitam posle posla, posle ruchka. Bicje teshko prvih sto strana. Mozhda dvesta. Ali kao i svaka druga navika, i ova cje se ustrojiti. Ako je verovati onoj staroj izreci - "to ti je kao vozhnja bicikla, kad jednom nauchish posle samo treba da se podsetish", ne bi trebalo da bude preterano teshko da se vratim u staru dobru chitachku formu.

Bolje i to nego da ostavljam komentare na blic.rs (jesam, jebiga).



(*) Pa chak i sa ovim mojim drevnom gandzhom zagadjenim plucjima i dalje dozhivljavam iznova pa opet da se oko mene na travi, u ropcu, nadju 19-25-ogodishnjaci. Kazhe meni danas Manpreet - "Milan, you have excellent stamina". Ja ga gledam, shta da mu kazhem ? Koju staminu ja mogu da imam ? 33 godine u dupetu, 3 godine nisam potrchao k'o chovek, u mojim venama i kostima ima vishe bucjkurisha nego u laboratoriji doktora Baltazara...
A opet, ja trchim, a oni ispolegali !

Pa od chega je to ?
Jel se to u meni i dalje krchka onaj zhivotni sok koji se umucjkao u mene na Savi u bloku 70 sa Dekijem i Dragoljubom ? Mozhda to ima veze sa partizanima i nemcima ? Mozhda fudbal i tenis po najzheshcjem suncu sa plastichnim reketima i sundjerastim lopticama ? Ili basket pre i posle Kabronija i ekipe ? Ili su ovi elektronski klinci totalno sjebani za ceo zhivot jer ne znaju nizashta drugo nego za kompjutere, telefone i internet.

Ko cje ga znati. Ja samo znam da ja moram da promenim zhivot, jer ne mogu da zaboravim sve ono shto je bio zhivot pre ovog zaglupljujucjeg sranjeta.


14. Sept 2010.
02:28am

.